Saturday, April 29, 2017

Problem imena u Deklaraciji o zajedničkom jeziku

"Pa dobro, a kako se onda taj zajednički jezik iz Deklaracije zove?"
"Neko ga zove srpski, neko hrvatski, neko bosanski, neko crnogorski."
"Ali kako se on ustvari zove?"
"Onako kako ga ljudi zovu, za nekog hrvatski, za nekog bosanski, za nekog..."

"Pa dobro, a kako se onda taj predmet zove?"
"Neko ga zove pernica, neko futrola, neko peratonica."
"Ali kako se on ustvari zove?"
"Onako kako ga ljudi zovu, za nekog peratonica, za nekog futrola, za nekog..."

Kritika koju su gotovo svi koji su se oglasili o Deklaraciji o zajedničkom jeziku izrekli je vezana za to da Deklaracija kaže da svako ima prava da taj jezik zove kako želi, i da ne daje jedno 'glavno' ime za taj jezik, ime koje iskazuje njegovu suštinu.

"Ako je jedan jezik, on mora imati i jedno ime (i ne treba se stideti da se to ime izrekne)."
Dok se sa parentetičkim delom o stidu slažem, smatram da je ovaj osnovni, o jednom imenu za jedan entitet, potpuna besmislica.

Zovi me i krčag, samo me nemoj razbiti na četiri navodna različita jezika. Pernica, peratonica, futrola su tri reči koje se u stom dijalektu istog jezika koriste za jedan isti pojam, odnosno predmet. I to nije prepreka postojanju tog predmeta, niti njegovoj jedinstvenosti pod sva tri imena. Osim u okviru filozofske, pa i lingvističke škole nominalizma (kod koje ne postoji značenje u jeziku - sama reč je sopstveno značenje), ime pojma ili stvari smatra se potpuno marginalnom činjenicom u odnosu na ontološku prirodu te stvari i njene osobine. Ovaj stav pogotovu eksplicitno iznosi zasnivač moderne lingvistike Ferdinand de Sosir, koristeći za nju termin proizvoljnosti oznake. Za svaki enitet u univerzumu važi: možeš ga zvati kako god hoćeš, jer on nije ime.

"Ali Deklaracija kaže da je to policentrični jezik, koji ima varijante. Ako je hrvatski varijanta, kog jezika je to varijanta?"
Ne treba izjednačavati hrvatski kao naziv jezika sa hrvatskim normativnim specifičnostima. Hrvati u Vojvodini ili u Bosni imaju pravo da svoj jezik nazivaju hrvatskim iako ne koriste hrvatsku normativnu varijantu. Srbi u Hrvatskoj, koji koriste hrvatsku normativnu varijantu (sa sporadičnim izuzecima, na primer kada je u pitanju zvanična upotreba pisma), imaju pravo da svoj jezik nazivaju srpskim. Najzad, ako se neko u bilo kojoj od ovih država oseti kao Jugosloven ili kao Zaplanjac, on svoj jezik može da zove jugoslovenskim ili zaplanjskim, ili citroenskim kao u jednom od ranijih popisa, i niko mu to pravo ne može uskratiti. Da bi to pravo postalo deo zakonske regulative, broj ljudi koji koriste jedan naziv mora da pređe neki razuman prag. Naravno, kada govorimo o tekstu pisanom hrvatskom normativnom varijantom, u većini kontesta je prirodnije da upotrebimo termin hrvatski, ali ne bismo govorili neistinu ni nazvavši ga srpskim, bosanskim, crnogorskim. Hrvatska normativna varijanta je varijanta jezika koji nazivamo srpskim, hrvatskim, bosanskim, crnogorskim, ili bilo kako drugačije.

"Ako je to zaista nevažno, da li ćeš se složiti da je tvoj maternji jezik hrvatski?"
Hoću i neću. Hoću jer mi neće smetati ako mi u razgovoru na nemačkom jeziku Hrvat kaže: Ne razumem, reci mi to na hrvatskom. A neću jer kada se ista stvar može nazvati ili opisati na nekoliko načina, onda je biranje jednog načina uvek samo po sebi neka izjava, neka poruka. Ako se ista planeta u narodu naziva i zvezda Zornjača, i zvezda Danica, i zvezda Večernjača, i neko mi oslanjajući se na to u zoru pokaže svetlu tačku na nebu i kaže: eno je zvezda večernjača - ja ću se nasmejati, i smatraću to igrom reči. Zašto kad tu zvezdu zaista zovemo zvezda Večernjača? Pa zato što je u zoru pragmatički naprirodnije koristiti za nju ime zvezda Zornjača. To što je neko odabrao manje prirodno ime za situaciju u kojoj ga korisi je znak, iskaz, govori o nekoj nameri: slušalac ce pita zašto je rekao Večernjača a ne prirodnije Zornjača, šta je želeo da kaže.

Ime jezika, osim što je proizvoljno, još je i političko pitanje, a kada je imena više - onda i pitanje dijalekta, varijeteta, akcenta. Da li će jezik biti nazvan jednim ili drugim imenom ima političke konsekvence, kao i konsekvence vezane za njegove lokalne i socijalne karakteristike. Kada jezik Srbina koji je rođen i usvojio jezik u Srbiji, nikad nije živeo u Hrvatskoj ili među Hrvatima, nazovemo hrvatskim a ne srpskim, mi uspešno referišemo na odgovarajuć jezik, ali ne dajemo najprecizniju informaciju o načinu kako ta osoba govori. Dodatno, usled političkog naboja ovih termina, velika je šansa da će upotreba naziva hrvatski biti tumačena kao politička poruka - nejasno je kakva, ali neka će se poruka tražiti.

Da je bez važnosti koje će od četiri ili četrdeset četiri imena ovog jezika kada biti upotrebljeno, onda verovatno ne bi ni postojalo više od jednog naziva. Oni postoje jer u pojedinim kontestima, za pojedine varijetete ovog jezika, osećamo kao prirodniji, primereniji jedan, drugi, treći ili četvrti naziv. Kada Srbin govori o maternjem jeziku Hrvata, on može da bira da ga nazove srpskim, jer je to ime koje on koristi za ovaj jezik, ili da ga nazove hrvatskim jer ga tako naziva Hrvat. I obratno. Njegov izbor nosiće određeno značenjena planu političke poruke, učtivosti, ličnog odnosa među njima. Deklaracija pokušava da umanji onaj najosetljiviji i najrizičniji deo tog značenja - njegov politički deo.

"Svi znamo da je to istorijski srpski jezik. Svi koji ga sada govore su pounijaćeni, pokatoličeni, pohrvaćeni, poturčeni Srbi, ili tek srpski izrodi."
Očigedno, prava tema ovde nije ime jezika, već etnicitet njegovih govornika. Prekrštavanje i islamizacija ljudi ekonomskim i fizičkim nasiljem je strašan zločin. O njemu treba govoriti. Ali on se ne može revertovati. A danas moramo gledati današnje okolnosti: sopstvena konstrukcija identiteta ima prednost nad istorijskim identitetom i ljudima se ne može oduzeti ni jezik njihovih predaka, ni njihov današnji etnički i nacionalni identitet, samim tim ni pravo da jezik zovu skladno tom identitetu. Pritiskom u tom smeru se postiže suprotan efekat.

"Taj jezik je u 19. veku standardizovan kao srpski. Hrvatski, bosanski, crnogorski lingvisti falsifikuju istoriju kada govore o samostalnom razvoju hrvatskog književnog jezika, o srednjevekovnom bosanskom jeziku ili o crnogorskom jeziku kao izolatu."
Ime po sebi ne govori ništa o istoriji jezika. Njegova istorija je naučno pitanje, i treba da bude naučno, dakle objektivno utvrđena - sa svake strane, pa i naše. Za to je neophodno da jezik rasteretimo nepotrebnog političkog sadržaja, za početak tako što ćemo prestati da ga posmatramo kao obeležje etničkog identiteta.

Sve u svemu, bilo bi lepo da prestanemo da se ponašamo kao dve polugole sponzoruše na izboru za mis univerzuma u Beogradu, Zagrebu ili nekoj trećoj rupi, koje su zajedno birale isti kostim iz zajedničkog ormara da se u njemu pojave na bini, a sada su se dohvatile za kosu oko toga da li je jedna drugoj taj kostim ukrala, ili ga je druga prvoj nametnula. Jer to za šta mi umišljamo da je žiri i naša budućnost koju on određuje, samo je nezainteresovana vašarska bagra koja i sama ima svoje primitivne razmirice i brige, i srećna je što dok se mi čupamo znaju da će kod nas uvek imati vrhunsku uslugu, posle koje ćemo im se još i zahvaliti.

Saturday, April 15, 2017

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost

Modernistička, i pogotovu avangardna književnost, ima izrazitu težnju oslobađanju od svih vrsta okova. Kako je jezik gradivna materija književnosti, to su okovi nametnuti jeziku i prvi koji dolaze na red. Oslobađanje je najvećim delom implicitno, kršenjem 'pravila' u samom književnom tekstu. Ali, prirodno, ima i eksplicitnog, manifestnog govora o ideologiji pravilnog. Ovde pokušavam da rekonstruišem jednu Vinaverovu pesmu u kojoj projektuje (anti-)utopiju pravilnog (jezika). Ostavljena su na izbor dva tumačenja: sve će podleći pritisku ideologije pravilnog, ili pak: ideologija pravilnog će otići na istorijski otpad, a pravilnost više neće dolaziti od čovekove projekcije već će sve onakvo kakvo jeste po sebi biti pravilno.

Pesnikovo zalaganje za gramatičku pravilnost
Glasak me budi, glasak umilni,
u noći kad me nesanica mori.
što ti glagoli, pa sve nepravilni?
Pesnička dušo, ko s tim da se bori?
O tetka Deso, ko ih sve stvori?
O tetka Deso, slušam na sve strane,
i plačem s decom, ridam, jecam silno.
znaj tetka Deso, zora će da grane, 
doživećemo najsvetlije dane,
i ništa neće biti nepravilno.
Pravilno biće sve čega se mašiš,
pravilni biće i čovek i žena.
Nemoj, o čedo, jezom da se plašiš,
budućnost ide svetla, zanesena,
pravilna biće glagolska vremena.

                                      Stanislav Vinaver

Friday, April 7, 2017

Институције система (илити: Downpressor Mеn)

Овај позив Маје Гојковић да се грађани повуку са улица и да се политичка питања решавају у институцијама система, подсети ме на '96. Да наставим у стилу Солунца: стегао мраз, грађани на улицама са копијама преправљаних изборних резултата, а Милошевић, Вулин и остали позивају да се све врати у институције система. На крају је остало питање да ли је лекс специалис институција система или ванинституционални закон, али оно што је остало неупитно је да се ништа не би постигло да смо се са улица повукли.

Овде искрсава питање какве везе протести против диктатуре имају са језиком? Имају јер је лингвистички естаблишмент копија политичког естаблишмента. Утолико што је узурпирао институције система, подвргнуо их тоталитарној контроли, срозао им квалитет, маргинализовао оне који професионално и квалитетно раде свој научни и наставни посао. И што онда позива да се о питањима језика разговара у тим институцијама. Тако академик Предраг Пипер одбија да критике кампање Негујмо српски језик коментарише за медије, и каже: "ко се залаже за другачију нормативну лингвистику, може о томе написати и објавити своју књигу или научни чланак". Он ту не мисли на озбиљне светске лингвистичке издаваче и часописе - јер да мисли, знао би да критике које на општелингвистичком плану разобличују идеологију исправног језика доминирају расправама о стандардном језику, а знао би и за књиге Језик и национализам Сњежане Кордић и Србија и њен југ Тање Петровић, које детаљно објашњавају штетност идеологије исправног језика какву је наш лингвистички естаблишмент наследио од лингвистике деветнаестог века. Он мисли на домаће часописе и на издања домаћих научних институција, које су под сувереном контролом тог истог естаблишмента, на начин на који су медији данас под контролом Александра Вучића. Његов позив је циничан колико и позив Маје Гојковић. Он каже: објавите ви то у публикацијама у које вас ми нећемо пустити, па да тамо разговаамо. Вратите се у институције система, у којима ми чврсто намећемо своју вољу и свој интерес.

Да институције система нису узурпиране и злоупотребљене, не би се борба ни прелила у друге домене - на улице, у друштвене мреже, у независне медије. У институцијама система би се одмерили аргументи, јавност би о њима била обавештена, и заједница би усвојила решења која сматра најбољим. У условима где се институције система уместо независног рада присиљавају да служе као инструменти ширења лажних тврдњи и слика, заједница трпи, бива подељена, фрагментирана, и дави се у унутрашњим несугласицама. Естаблишменту таква ситуација одговара.

Као што Вучић, Стефановић, Гојковић и њихови узурпирани медији чији васници алкохолисани бахатом вожњом убијају децу на улици студенте у протесту на истим тим улицама описују као пијане хулигане склоне уништавању, тако и Пипер критичаре идеологије исправног језика назива младим, дрчним и неолибералним. Приписује нам намеру да језик препустимо тржишној утакмици. Занимљиво би било сазнати које то тржиште академик Пипер има на уму: где се то језичке структуре купују, продају, ко на њима зарађује - ако не прескриптивни естаблишмент, они који прописују да се каже на журки, а неправилно је на журци, установљујући на оваквим празнословицама своју моћ и финансијску корист. Ако би се иједан политички приступ могао приписати критици идеологије исправног језика, то би био принцип анархије, који је суштински супротан неолибералном. У неолибераном приступу регулатива постоји, и то таква да што је играч на тржишту већи, то је слободнији, и заштићенији. Што је мањи, то је регулисанији и немоћнији - на дну, у најгорој позицији је појединац. Управо приступ нашег лингвистичког естаблишмента комбинује неолибералне елементе са диктаторским. Критика идеологије исправног језика, напротив, тражи да се језик врати говорнику, да се моћ равномерно распореди, и да се укину дискриминативне и репресивне језичке мере којима су наши језички прописивачи тако склони.

Зато и на једном, и на другом плану: враћање у институције система је могуће само онда када се те институције реконституишу на потпуно другачијим - праведним, равноправним, конструктивним, здравим основама. До тада, борба ће се преливати у све димензије друштва.